Feeds:
Чланци
Коментари

FEBRUAR

E, ovo je još gore od onog što je bilo pre, mislim na vreme, na toplotu, na vrućinu. I dalje se znojim. Zapravo, topim se ko tanka kriška slanine u onoj tavi, koja je presvučena onim egzotičnim materijalom, što ga zovedemo – keramika, makar i da je lažna, jer na koncu končeva, šta je danas izvorno, osim nemaštine, jelte? Naravno, komšija se takodje znoji, znoji se ko tovarni konj u vojvodjanskom selu, a selo na rubu izumiranja. I kako sad da zaobidjem komšinicu, koju bi mnogi rado videli da se znoji zbog drugih stvari! Ali, da vam snizim nivo mašte: komšinica može da se znoji pri prekopavanju bašte, jelte? Ili, dok prostire veš na prostranoj terasi starinske kuće, a Sunce bije u levo oko, ko što nas bije napredna Vlada, koja se i nakon četiri godine vadi na propustima prethodne; ili… ili dok se sa pijace vraća (komšinica, jelte) ruku punih cegera raznog voća i povrća, pilećeg mesa, lubenice od sedam kilograma…

Šta nam, uopšte, još treba po ovim tropskim vrućinama? Da kresnemo lepu komšinicu, koja se muči da po neljudskoj vrućini kući (ili stanu?) svojoj dovuče kupljene namirnice? Da, bilo bi lepo, muškom rodu, jelte. A šta je sa onom drugom, “slabijom” polovinom čovečjeg roda? O čemu žene, po ovoj kanikuli, od četrdeset i više stepeni, razmišljaju, sanjaju… Siguran sam da ne sanjaju o hladnom pivu, premda… Nije teško da zamislim znojavog pripadnika roda snagatorskog, što se naradio na nekom nelegalnom gradilištu, kako se sav prašnjav vraća kući, ali još u punoj snazi, baca se na spomenutu komšinicu, i odradjuje validno radno vreme, koje veze nema sa njegovih, već odradjenih, deset sati šljake na crno.

Dinye

Mislim, toplo je. Toplo da se ne sećam toplijih dana, a tek noći! Neko je za kuglu sladoleda, neko za limunadu, neko za čašu hladne vode sa dve kockice leda, neko bi se bacio na devojku i pravio dete, a nakon devet meseci… neko ne bi osetio ama baš ništa, neko bi se prekovremeno znojio nad nepremostivim preprekama na putu životnog cilja, a verujem da ima takvih, koji bi se jednostavno, u tri sata po ponoći, okrenuli na drugu stranu, i sanjali prve, zimske mesece, sa snegom, po kojem skakuću u debeloj obući, sa pletenim šalom plave boje oko vrata, i… kao i svake prethodne godine, sa najavom, ili bez, evo nam novembra, decembra, januara… a februar ima da nas dotuče u sam cik zore, dok budemo sanjali ove vrle vrline julske i avgustovske. Dakle, nema šanse da izbegnemo ledenu sunčanicu, koju smo ekološki gledano, odradili u vremenima, kada sam taman prestao da budem klinac.

VS SUBOTICA DANA KADA SE UZALUD KAJEMO PROPUSTIMA NAŠIM

TRIDESET I KUSUR

 

Toplo je. Znojim se, znoji se i komšija, a bogami i komšinica. Šta da se radi, leto je, i treba da je toplo. Ko je još čuo da u julu, ili avgustu mere minus pet; ili da u januaru bude plus 22 u hladu! Katkada (u vreme letnjih vrućina), dođe mi da kupim klima uređaj, ali… Moj prijatelj, koji ima stan preko puta, kaže da u ove vrele dana, kada aparat radi bezmalo dan i noć, onaj sat za struju otkucava nove i nove kilovate, a sledećeg meseca stiže račun, i on kao penzioner, sa smanjenom penzijom, plaća dvadesetak i kusur posto višu (veću?) cenu, tako da ja ostajem kod hladnog piva; elektrodistribucija neka nađe drugog naivca, koji pliva u parama.

Sunce na monitoru

Srećom, iskoristio sam intermeco, par ne toliko toplih dana da skoknem do pijace, i pokupujem voća, povrća, lubenice i još neke sitnice. Na pijaci redovno sretnem nekog starog poznanika, i jasno, popričamo malo o svemu i svačemu. Tako naiđoh na kolegu po peru, a on mi na brzaka ispriča interesantan detalj o njegovoj borbi sa velikim vrućinama. Kaže, kada je napolju trijespet i kusur, on ode u kuhinju, skuva ručak, pritom nagura temperaturu na preko četrdeset. Budući ima dvosoban stan, iz kuhinje ode u manju sobu, uključi na minut-dva kalorifer, nagura na trijespet, i naravski da je u maloj sobi mnogo svežije no u kuhinji, ali sve to traje kratko, tako da potom ide u dnevnu sobu, gde je prijatnih dvadeset osam stepeni. Sedne u fotelju, ili prilegne, i kaže, događa se da uzima ćebe i pokrije se, jer nedajbože da se u ove letnje vrućine prehladi. Ergo, ne želi čovek da komšije pomisle da je čudak!

vreli, letnji dani, Subotica, deset uveče

KAKO IZGLEDA BAKLAVA U TEPSIJI?

WP_20150411_002

 

 

 

 

 

 

 

OVAKO!

 

 

Subotičko predvečerje, danas uz čašu piva

 

 

RADIO, RADAR I ROMOBIL

 

Reče mi jedan poznanik, da u glavnom gradu, naše lepe pokrajine, postoji jedna radio stanica, gde možemo, onako `ladno da se javimo sms porukom, i da upozorimo ostale vozače da tamo i tamo, stoji policija, sa onom spravicom međ šakama (radar, bre), i meri kojom brzinom vozimo. Ovo je deo priče, koja je stoposto istinita. No, sada sledi ono fiktivno, ali može biti dvesta od mogućih sto, takodje istinito.

avtomobil

Jedva uspevam da otkucam poruku jednom rukom, jer drugom vozim auto, što mi ga ćale kupio, a kola, majke mi, besna ko “Pekićevo” besnilo! I evo, jedva izbego ove pajkane sa radarom, a stoje baš ovde, na ćošku prve sporedne ulice, ali na vreme sam sa stopedeset, smanjio na pedeset, a to vam je dozvoljena brzina, pa sam mislio, bilo bi dobro da javim ostalim vozačima da uspore, ergo ima da plate jedno pet `iljada u kešovini. Inače, kako rekoh, auto besan, a evo, prošo ovu policiju, i dajem gas do daske. Pešaci, pazite kako se šetate trotoarom, a vi na pešačkim prelazima… Jaoooo, bre! Evo, pičim sa dvesta!”

S.V. Napolju sneg, hladno je! Evo, i ja pičim dvesta na sat, pravo u krevet, a godina je dveiljade i petnaesta, mesec februar, grad Subotica, laku noć!

LUCY

 

Ma, naravno da katkada odem na neki od mnogih porno stranica na internetu! Ako mislite da drugi ljudi to ne rade, varate se! Većina muškaraca posećuje ove stranice, no većina ne priznaje. Žene, takodje! One još manje priznaju da posećuju stranice za odrasle, radi provere onih stvari, što landaraju medj muškim nogama. Dakle, ja priznajem, ali ne očekujem išta da mi se prašta. Na kraju krajeva, za godinu dana izlazim iz šezdesetih, i ulazim u sedmu deceniju života. Ono, zbog čega bih se sramio, jeste da ne pružim pomoć onima kojima je pomoć potrebna, a mogao bih. Ako ne možeš, okej. Nikom ništa!

Névtelen

Dakle, nije tajna, ono što mnogi taje. U stvari, htedoh da reknem, kako sam dobio za prethodnu pisaniju (Ko to tamo kafu kuva) komentar, od Lucy! Kada sam kliknuo na ime LUCY, a ono otvori se porno stranica! Mislim, okej! U ovih sedam-osam godina, kako imam razne sajtove (blogove, bre!), dobijao sam komentare sa kuvarskih blogova, turističkih stranica, itd, itd. Ergo, zašto ne bi neko poslao komentar sa Porno stranice? Komentar je objavljen, možete ga videti ispod spomenutog teksta. Sve je u redu. I šta sad? Ništa, iako mi pada na pamet da onom sajtu dajem besplatnu reklamu, onako interno, neposredno, skoro neprimetno. I nemoj sad da mi , koliko sutra il` prekosutra, na vrata zakucaju poreznici, i kažu: “Ej bre! Kol`ko para si dobio za onu reklamu? Jerbo (mislim, jbt bre) porez ima da se plati. Dakle, umoljavam retke posetioce na “Dedodoflim…”, da imaju u vidu, kada kliknu na komentar sa potpisom LUCY, moguću posetu poreznika, za koje verujem da su redovni posetioci sajtova za odrasle, jer nam, jelte, rade baš one stvari, koje vidimo na tim sajtovima.

S.V. Ovih dana, u januaru 2015

KO TO TAMO KAFU KUVA

 

Ma, podrazumeva se da dnevno, po pet-šest puta, odem do kuhinje, skuvam nešto za ručak, popijem čaj, ili kafu, katkad pravim tortu, pečem kolače, ili pudingom prelijem najobičniji keks… Dakle, ovoliko što se kuhinje tiče, premda kuhinja služi i za neke druge stvari, kao na primer, mentalna vežba da se ublaži zaboravnost, koja se uselila u moj stan, a ni reč mi nije rekla.

Pre neki dan, skuvam ručak, ručam, pa u sobu, pred računar, pa u drugu sobu, da dremnem sat-dva, pa ustajanje, u kupatilo na umivanje, i onda u kuhinju. Zašto? Pojma nemam; godine me naterale da na kratke staze ne upamtim ni sam početak nečega, nekmoli svesnosti nastavka tog nečega.

zabudjajev

Napolju mrak, najzad prava jesen. Mislim da je bilo negde oko pola šest, kasno popodne. Upalim svetlo. Dižem polopac na šerpi i zurim u ostatke nepojedenog ručka. Onda bacim pogled u šolju. U šolji kašikica šećera, onaj beli prah (mlečni) i kašikica i po Nes kafe. Treba samo sipati vruću vodu, i eto ti kafe. Opipam onu spravu u kojoj prokuvavam vodu. Hladna je. Pa, dobro. Mislim, sjajno je! Neko je nameravao da mi skuva kafu! Hvala mu, iako ne znam zašto nije dovršio to kuvanje. Ali, eto mene, uključio sam ono “kuvalo”; za pola minute sedeću za računarom, i pijuckaću toplu Nes kafu, koju je neko zaboravio dovršiti.

S.V. Subotica 11 mesec 14 godina u dvadeset i prvom veku

GDE JE STJUARDESA

 

S vremena na vreme koristim avion, kao prevozno sredstvo. U vazduhu sam sat i po (Budimpešta-Štutgart), tako je do tamo, a zašto je u povratku sat i deset minuta… pojma nemam. Zaista je sjajno stići sa jednog na drugo mesto, za sat i kusur minuta, međutim… U životu biva malo drugačije, da ne kažem zahebantno, veoma zahebantno! No, da se ne pravim lud: sledi priča!

Krenem ja tako, jednog lepog jutra, iz Subotice, za Budimpeštu. Za Feriheđ (mađarski pandan našem Surčinu), na aerodrom List Ferenc (kao Nikola Tesla, u Belgrejdu). Jutro, šest sati, kolima stiže moj sestrić. Avion uzleće u deset i pedeset i pet minuta. Ima vremena, ali čekiranje počinje dva sata ranije. Dakle, negde oko devet, i naravno da tričavih dvesta kilometara možemo kolima za dva sata, ali… treba uračunati “granicu”, i ljude koji tamo rade. Jbg, ako naletiš na takvog, koji nije “dobio” od žene, mislim na čoveka koji radi na granici, mislim… jebo si ježa! Zadrži te sat-dva, možda tri, a avion odleti bez tebe, jer ko si ti? Sića! Običan putnik.

Falus lepus, onom gore. Sve je prošlo bez problema, i stigli u vazdušnu luku dobrih sat vremena ranije. Parkiranje gomila para; za sat vremena skoro petnaest evra; ali jbg, kad se putuje avionom, nek košta što košta. (Inače, ja svoja putovanja planiram najmanje šest meseci ranije, tako da se retur karta kupuje šest meseci ranije, a i imamo porodični račun kod aviokompanije i uvek sedim na istom sedištu: br 28.)

IMG_20140628_115549

Sve je išlo svojim redom, dok nas nisu ukrcali u autobus, koji vozi do aviona; dan je bio vreo, baš vreo, a autobus na suncu… čekamo putnika, koji kasni, i… stigao nakon pola sata. Avion, ko kanta (baš me ovi, iz Džermanvingsa razočarali); dva sedišta levo, dva desno, nalik gradskom prevozu u Subotici. Onda uzleteli, i sleteli na vreme, u Štutgart. Tamo treba rođaci da me dočekaju, ali oni na spratu, ja u prizemlju… Dobrih pola sata, i najzad poljupci; kako si leteo, dobro, kako si, mislim ja kako sam, pa… dobro. Odemo u garažu na ne znam koliko spratova, ubacimo kofer u kola, i mi sednemo u kola, kola krenuše; vozi najstarija kćerka moje sestre, i… vozi jedno pola sata u pogrešnom pravcu. Pa se okrene, i polagano vozi prema gradu, gde imam mnogo više rođaka, no što ih u Subotici imam. U međuvremenu, neka nesreća na autobanu, idemo deset na sat, pa deset minuta uopšte ne idemo ni na sekundu. Zastoj! Trideset i pet, četrdeset i kusur stepeni u kolima. (Mislim, jbg… čovek bi pomislio, Dojčland, dobri automobili, klima… Jok!)

Negde u pola sedam, uveče, stižemo! Sve u svemu, Subotica-Budimpešta-aerodrom, dva sata; u vazduhu – Pešta Štutgart, sat i trideset minuta; sedamdeset kilometara od Štutgarta, grad gde su moji, trebalo bi manje od sat vremena. Četiri i po sata! Sjajno! Ali život kaže dvanaest sati, jer život je ono što diktira ritam i vreme, a ne ja, ili neko drugo živo biće. Ergo, ipak nije bilo toliko dosadno da se ne setim da treba napraviti “selfi”! Selfi, koji nosi naslov “Gde je stjuardesa” Stvarno, gde je stjuardesa?

SV Subotica