Feeds:
Чланци
Коментари

Archive for 23. фебруара 2010.

TRENUTAK NEPAŽNJE

Četvrtak, jutro. Pet minuta do pola pet. Napolju mrak. Budilnik tupo zvoni. Mali Čovek se budi. Ustaje. Ide u kupatilo. Prvo se brije. Posle se umiva. Oblači se i kuva kafu. Stomak je u redu. Više nema mučnine. Danas će doručkovati kući. Iz ormara vadi konzervu. Onda traži nešto po fijokama. Nema otvarač! Uzima veliki mesarski nož. Seče konzervu. Trenutak nepažnje i poseče levu šaku. Krv šiklja. Trči u kupatilo. Za sobom ostavlja tragove krvi. Sipa losion na ranu koja je dugačka tri santimetra. Onda pere ranu i sipa jod. U šaci stiska maramicu. Konzervu baca u kesu za smeće. Dole promiče autobus. Moraće kod lekara.


U devet sati zove fabriku. Traži šefa. Reče da ne može da radi. Ušili koncem ranu na levom dlanu. Dešava se, kaže šef. Spušta slušalicu. Počinje kiša. U pekari kupuje hleb. Ide kući. Usput se seti svoje bivše supruge i sina. Koliko klinac ima godina? Osam ili devet… Njih je izgubio. Valjda je i to bio trenutak nepažnje. Kako šef reče: Dešava se. Kada rana na šaci bude zarasla ostaće posledice. Videće se trag. Ko zna, možda je presekao neke nerve…
Tri sata popodne. Mali Čovek stoji pred prozorom. Gleda dole, na ulicu. Ljudi se vraćaju s posla. Autobus pun putnika. Ide da prilegne, iako mu se ne spava. Navika, valjda. Uveče kuva čaj. Šerbet. Rana na šaci boli. Gleda teve. Oko deset ga gasi. Ide na počinak. Možda će sanjati sina. Sutra je petak.

Dodo februar Subotica

Advertisements

Read Full Post »