Feeds:
Чланци
Коментари

Archive for март 2010

KRAJ GODINE III

Bilo koji dan u februaru. Sedamnaest časova. Napolju je mrak, i napolju je zima. Mali Čovek je budan. A i zašto bi spavao kada je kasno popodne. Na praznu ulicu pada sneg. Beli sneg. Autobus ne promiče; budilnik je nestao. Gleda u plafon. Na plafonu poigravaju senke. Mali Čovek voli senke. One se pojavljuju i nestanu.


„Već si stigao?“ Iznenadjenje! Stigao sam, pomisli. Onda se oblači. Obuva se i uzima zimski kaput. Napolju zbilja pada sneg. I nije baš toliko beo kako se priča. Njemu se čini da su pahulje nalik senkama. Pojavljuju se i nestanu. Mali Čovek uvuče glavu medju okovratnike kaputa. Koraknu napred i postade senka.

Dodo mart Subotica

Read Full Post »

KRAJ GODINE II

Bilo koji dan u februaru. Pet sati ujutru. Napolju je mrak, i napolju je zima. Mali Čovek je budan. Budan je i ne zna da li pada sneg. Sneg pada zimi. Ako pada neka pada. Naravno, sneg ne pada u julu. Budan je, jer odavno nema miran san. Šta bi se dogodilo da tog dana nije ranije stigao kući? Ko zna. Možda bi i dalje imao ženu. Brata ima i dalje. Ali… Nema veze. Bilo pa prošlo. Istina, hteo je odmah nakon razvoda da preboli. Medjutim, jedno je hteti, a drugo imati moć da se preboli. Budilnik odavno ne zvoni. Nema zbog čega da zvoni. Gleda u plafon. Na plafonu poigravaju senke. Mali Čovek voli senke. One se pojavljuju i nestanu.


Tri sata popodne. Još je u krevetu. Ne ustaje mu se. Ima svo vreme ovoga sveta. Kao da je malo odspavao. Kao da je nešto i sanjao. Jeste. Nešto je sanjao, ali ne može da se seti šta. Ustaje. Ide u kupatilo. Gleda svoje lice u ogledalu. Trebalo bi da se obrije. Sutra. Umiva lice. Briše lice. Vraća se u krevet. Život je kao pesma koja leti; pesmu često vetar nosi na onu stranu kamo vetar duva. Dakle… U glavi se vrti rečenica: „Već si stigao?“ Čista beletristika. Pesma izmedju dve slepljene strane u bilo kojoj knjizi.
Devet i petnaest, uveče. Sedi na ivici kreveta. Gleda teve. Gleda teve, ali kao i da ne gleda. Misli lutaju. Onda se setio. Sanjao je dečiji plač. Dečiji plač. Koji dopire iz druge sobe. O Bože, život je toliko lep koliko ga lepim vidimo. Da, sanjao je dečiji plač. Kada će na spavanje? Svejedno! Vreme je njegov saputnik.

Dodo mart Subotica

Read Full Post »

KRAJ GODINE

Bilo koji dan u februaru. Pola pet, mrak je. I zima je. Napolju pada sneg. Naravno, sneg ne pada u julu. Budilnik odavno ne zvoni. Budilnik je odzvonio svoje. A i nije navijen. Mali Čovek je budan. Budan je, ali ga mrzi da ustaje. Gleda u plafon. Na plafonu poigravaju senke. Mali Čovek voli senke. Voli ih jer se pojavljuju i nestanu. Sve traje trenutak. Zapravo, šarena laža traje trenutak trenutka. Delić one sekunde koja još teče, ali više je nema. Ko je uopšte sposoban da izmeri trenutak nevolje? Ili da sakupi svemoguće postojanje u dve kratke minute, koje znaju potrajati poput večnosti što je tako nalik jutarnjem izležavanju u toplom krevetu, gde se još oseća miris osobe kojoj ste dali sve i uzeli ništa. Čista beletristika; lepa reč, ili prelepe reči koje tvore pesmu što je pevamo, a pev je poput ptice, a ptica leti, leti… leti; pesmu često vetar nosi na onu stranu kamo vetar duva. Dakle…


Tri sata popodne. Mali Čovek pijucka kafu. Pijucka kafu, jer popodne se pijucka kafa. Mnogo toga mu pada na pamet. Zašto baš onaj dan kada se vraćao kući; vratio se kući pre no što se očekivalo da se vrati kući? Kada je ušao u stan, dete je plakalo. Njegova žena je izašla iz spavaće sobe i rekla: „Već si stigao?“ Onda je iza njenih ramena ugledao svog brata; i čuo se plač deteta, plač iz druge sobe O Bože, život je toliko lep koliko ga lepim vidimo. Naravno, život krije ovakve i onakve stvari; sasvim je svejedno od kojeg materijala je naštrikan džemper Malog Čoveka.

Dodo mart Subotica

Read Full Post »

ZIMA

Nova Godina! Prvi dan. U stvari, tek nekoliko minuta kako se ne računa ona stara, protekla godina. Mali Čovek sedi na ivici kreveta. U ruci šolja sa kuvanim vinom. Sa svih strana do njega dopire vika i galama. Posvuda trešti muzika. Kod njega teve utihnut, ali slika govori za sebe. Svuda se isto dogadja. Svi se vesele. Bila bi greška pomisliti da je tužan. Naprotiv! Nije! Uživa u gutljajima toplog vina. Napolju je zima. U peći pucketa vatra. Juče i danas ložiće se celo vreme. Ne želi da se umotava u ćebe. Prognozirali su sneg. No, snega nema. Možda ujutru, ili popodne. Neka se klinci raduju belome snegu. Snegu bele boje.


Tri sata popodne. Nakon ručka odspavao sat i po. Juče ga je zvao brat. Hteo da sa njima isprati staru godinu. Odbio je. Ponekad je samoća najbolja zabava. Oni koji varaju svoje najdraže, nisu dobri ljudi. On ne vara nikoga. Nikada i nije. U nekim bitnim stvarima ljudi se razlikuju. A to je dobro. Gleda kroz prozor. Uskoro će mrak. Kao da vidi pahulje. Bele pahulje padaju na praznu ulicu. Izgleda da su svi umorni. Svi spavaju. Onda kuva čaj. Najbolji na svetu.
Uveče gleda teve. Čudno je kako se njegov brat još nije razveo. Da li on trpi nju? Ili ona njega? Teško pitanje. I odgovor je težak. Danas je imao lep dan, iako je pre praznika na poslu dobio otkaz. Mašine! Modernizacija! Pa dobro. Nema veze. Uskoro će na počinak. Sutra će biti bolje.

Dodo mart Subotica

Read Full Post »

SUBOTA

Subota, jutro. Sutra će biti nedelja. Do ponedeljka još puno sati. No, sada je napolju mrak. Sat neće zvoniti. Neće, jer nije navijen. Već treće jutro kako seva. Grmi. Kadgod grom prodrma nebo, na trenutak osvetli lice Malog Čoveka. Budan je. U poslednje vreme slabo spava. Do ponedeljka treba preživeti. Svrbi ga levi dlan. Dok su bili zajedno znali su da se smeju ovakvim stvarima. Ustaje. Danas možda i neće da se umiva. Kuva kafu. U sobi je uključio kalorifer. Decembar je. Dani su sve hladniji. Zima je. Noću, preko jorgana prebaci čak dva ćebeta. Toplije je. Pita se da li su stvarno jednom grejali onog drugog, ili drugu…


Popodne. Pljušti kiša. Pasje neko vreme. Grmi i seva. Čuje zvono na vratima. Otvara. Neko se izvinjava. Pogrešio vrata. Nema veze. Stan ionako nije njegov. Nekad… jednom, imao je kuću, porodicu, ženu i dete. Nekad… jednom, život je stvarno bio lep. Nekad… jednom, život je imao smisla. Gleda kroz prozor. Dole, na ulici, kroz kišu promiče autobus. Iako je gladan, danas neće ručati. Skuvaće čaj. Najbolji na svetu. Onda će malo prileći. Možda i zaspi.
Tri sata popodne. Budan je. Neće san na oči. Zar je samo noć da se sniva? Da se sanja? Svejedno. Budan je, i to je to. Do njega dopiru glasovi. Susedi se svadjaju. Valjda. Ma koga je briga za svadju. Život je jednom stvarno bio lep. Dan prolazi. Napolju je mrak. U deset ide na počinak. Sutra je dosadna nedelja.

Dodo mart Subotica

Read Full Post »

PETAK

Petak, jutro. Sutra će biti subota. Ali sada… sada je napolju mrak. Sat neće zvoniti. Neće, jer nije navijen. Napolju seva. Kadgod grom prodrma nebo, na trenutak osvetli lice Malog Čoveka. Budan je. U poslednje vreme slabo spava. Juče je bio u ambulanti. U ponedeljak se vraća na posao. Do ponedeljka treba preživeti. Levi dlan ponovo svrbi. Više ga ne boli. Jedino ga nervira svrab. Ustaje. Kasnije će se umiti. Kuva kafu. U sobi je uključio kalorifer. Decembar je. Dani su prohladni. Naravno. Zima je. Noću, preko jorgana, prebaci ćebe. Odmah je toplije. Nekad su grejali jedno drugog. Davno je bilo. Sin? Verovatno spava.


Popodne. Napolju pljušti kiša. Grmi i seva. Čuje zvono na vratima. Otvara. Njegov brat. Sa kišne kabanice kaplje na prag stana. Stana koji nije njegov. Podstanar je. Svojevremeno je imao sve. Ili mu se činilo da ima sve. Imaš, nemaš! Nije komplikovano. Dapače, veoma jednostavno. I onda brat kaže da je u kuhinji nered. Štednjak je prljav. Mali Čovek ćuti. Nema šta da se kaže. Sve je več rečeno. U kuhinji se kuva. Spavaća soba je za spavanje.
Tri sata popodne. Zadremao je. No, ipak je budan. Do njega dopiru glasovi. Susedi se svadjaju. Valjda. Koga je briga za njegovu kuhinju! Sedne na ivicu kreveta. Ustaje i prilazi prozoru. Dole promiče autobus. Onda kuva čaj. Najbolji na svetu. U deset ide na počinak. Sutra je dosadna subota.

Dodo mart Subotica

Read Full Post »

SREDINA NEDELJE

Sreda, jutro. Pola pet, napolju mrak. Ponovo grmi i seva. Dolazi nevreme. Budilnik ne zvoni. Nije navijen. Mali Čovek je budan. Budan je, ali ga mrzi da ustaje. Gleda u plafon. Na plafonu poigravaju senke. Plešu. Onda ustane. Ode u kupatilo. Umiva se i briše lice. Potom dugo sedi na ivici kreveta. Svojevremeno znao je popušiti puno cigareta. Ali odavno ne puši. Naročito ne na ivici kreveta. Ponovo legne. Zaspao je. Budi ga zvono na vratima. Ustaje. Otključava vrata. Otvara. Njegov stariji brat. Nisu se videli mesec dana. Propušta ga. Ovaj sedne na stolicu i pita ga kako je. Mali Čovek klima glavom. Dakle, ili je dobro, ili nije.


Podne. Napolju pljušti kiša. Grmi i seva. Danas je hteo u ambulantu. Kod lekara. Predomislio se. I onda je padala kiša. I onda je bilo nevreme. Žurio se kući. Radovao se vremenu koje će provesti sa suprugom i sinom. „Ti ne radiš?“, pitala je supruga. Dete je zaplakalo u drugoj sobi. Trebalo bi spremiti ručak. Nije gladan. U poslednje vreme preskače doručak. Možda za večeru pojede jabuku. Gleda kroz prozor. Dole, na ulici, promiče autobus. Iz susedstva dopiru prigušeni glasovi.
Tri sata popodne. Zadremao je. No, ipak je budan. I dalje čuje prigušene glasove. Kao da se raspravljaju. Ili ne? Predveče pije čaj. Čaj od zagorelog šećera. Sa pola iscedjenog limuna. Šerbet. Najbolji čaj na svetu. Potom gleda teve. U deset ide na počinak. U levom dlanu zasvrbi rana. Sutra je četvrtak.

Dodo mart Subotica

Read Full Post »