Feeds:
Чланци
Коментари

Archive for 26. марта 2010.

KRAJ GODINE II

Bilo koji dan u februaru. Pet sati ujutru. Napolju je mrak, i napolju je zima. Mali Čovek je budan. Budan je i ne zna da li pada sneg. Sneg pada zimi. Ako pada neka pada. Naravno, sneg ne pada u julu. Budan je, jer odavno nema miran san. Šta bi se dogodilo da tog dana nije ranije stigao kući? Ko zna. Možda bi i dalje imao ženu. Brata ima i dalje. Ali… Nema veze. Bilo pa prošlo. Istina, hteo je odmah nakon razvoda da preboli. Medjutim, jedno je hteti, a drugo imati moć da se preboli. Budilnik odavno ne zvoni. Nema zbog čega da zvoni. Gleda u plafon. Na plafonu poigravaju senke. Mali Čovek voli senke. One se pojavljuju i nestanu.


Tri sata popodne. Još je u krevetu. Ne ustaje mu se. Ima svo vreme ovoga sveta. Kao da je malo odspavao. Kao da je nešto i sanjao. Jeste. Nešto je sanjao, ali ne može da se seti šta. Ustaje. Ide u kupatilo. Gleda svoje lice u ogledalu. Trebalo bi da se obrije. Sutra. Umiva lice. Briše lice. Vraća se u krevet. Život je kao pesma koja leti; pesmu često vetar nosi na onu stranu kamo vetar duva. Dakle… U glavi se vrti rečenica: „Već si stigao?“ Čista beletristika. Pesma izmedju dve slepljene strane u bilo kojoj knjizi.
Devet i petnaest, uveče. Sedi na ivici kreveta. Gleda teve. Gleda teve, ali kao i da ne gleda. Misli lutaju. Onda se setio. Sanjao je dečiji plač. Dečiji plač. Koji dopire iz druge sobe. O Bože, život je toliko lep koliko ga lepim vidimo. Da, sanjao je dečiji plač. Kada će na spavanje? Svejedno! Vreme je njegov saputnik.

Dodo mart Subotica

Advertisements

Read Full Post »