Feeds:
Чланци
Коментари

Archive for the ‘ТЕК ТАКО’ Category

FEBRUAR

E, ovo je još gore od onog što je bilo pre, mislim na vreme, na toplotu, na vrućinu. I dalje se znojim. Zapravo, topim se ko tanka kriška slanine u onoj tavi, koja je presvučena onim egzotičnim materijalom, što ga zovedemo – keramika, makar i da je lažna, jer na koncu končeva, šta je danas izvorno, osim nemaštine, jelte? Naravno, komšija se takodje znoji, znoji se ko tovarni konj u vojvodjanskom selu, a selo na rubu izumiranja. I kako sad da zaobidjem komšinicu, koju bi mnogi rado videli da se znoji zbog drugih stvari! Ali, da vam snizim nivo mašte: komšinica može da se znoji pri prekopavanju bašte, jelte? Ili, dok prostire veš na prostranoj terasi starinske kuće, a Sunce bije u levo oko, ko što nas bije napredna Vlada, koja se i nakon četiri godine vadi na propustima prethodne; ili… ili dok se sa pijace vraća (komšinica, jelte) ruku punih cegera raznog voća i povrća, pilećeg mesa, lubenice od sedam kilograma…

Šta nam, uopšte, još treba po ovim tropskim vrućinama? Da kresnemo lepu komšinicu, koja se muči da po neljudskoj vrućini kući (ili stanu?) svojoj dovuče kupljene namirnice? Da, bilo bi lepo, muškom rodu, jelte. A šta je sa onom drugom, “slabijom” polovinom čovečjeg roda? O čemu žene, po ovoj kanikuli, od četrdeset i više stepeni, razmišljaju, sanjaju… Siguran sam da ne sanjaju o hladnom pivu, premda… Nije teško da zamislim znojavog pripadnika roda snagatorskog, što se naradio na nekom nelegalnom gradilištu, kako se sav prašnjav vraća kući, ali još u punoj snazi, baca se na spomenutu komšinicu, i odradjuje validno radno vreme, koje veze nema sa njegovih, već odradjenih, deset sati šljake na crno.

Dinye

Mislim, toplo je. Toplo da se ne sećam toplijih dana, a tek noći! Neko je za kuglu sladoleda, neko za limunadu, neko za čašu hladne vode sa dve kockice leda, neko bi se bacio na devojku i pravio dete, a nakon devet meseci… neko ne bi osetio ama baš ništa, neko bi se prekovremeno znojio nad nepremostivim preprekama na putu životnog cilja, a verujem da ima takvih, koji bi se jednostavno, u tri sata po ponoći, okrenuli na drugu stranu, i sanjali prve, zimske mesece, sa snegom, po kojem skakuću u debeloj obući, sa pletenim šalom plave boje oko vrata, i… kao i svake prethodne godine, sa najavom, ili bez, evo nam novembra, decembra, januara… a februar ima da nas dotuče u sam cik zore, dok budemo sanjali ove vrle vrline julske i avgustovske. Dakle, nema šanse da izbegnemo ledenu sunčanicu, koju smo ekološki gledano, odradili u vremenima, kada sam taman prestao da budem klinac.

VS SUBOTICA DANA KADA SE UZALUD KAJEMO PROPUSTIMA NAŠIM

Read Full Post »

KO TO TAMO KAFU KUVA

 

Ma, podrazumeva se da dnevno, po pet-šest puta, odem do kuhinje, skuvam nešto za ručak, popijem čaj, ili kafu, katkad pravim tortu, pečem kolače, ili pudingom prelijem najobičniji keks… Dakle, ovoliko što se kuhinje tiče, premda kuhinja služi i za neke druge stvari, kao na primer, mentalna vežba da se ublaži zaboravnost, koja se uselila u moj stan, a ni reč mi nije rekla.

Pre neki dan, skuvam ručak, ručam, pa u sobu, pred računar, pa u drugu sobu, da dremnem sat-dva, pa ustajanje, u kupatilo na umivanje, i onda u kuhinju. Zašto? Pojma nemam; godine me naterale da na kratke staze ne upamtim ni sam početak nečega, nekmoli svesnosti nastavka tog nečega.

zabudjajev

Napolju mrak, najzad prava jesen. Mislim da je bilo negde oko pola šest, kasno popodne. Upalim svetlo. Dižem polopac na šerpi i zurim u ostatke nepojedenog ručka. Onda bacim pogled u šolju. U šolji kašikica šećera, onaj beli prah (mlečni) i kašikica i po Nes kafe. Treba samo sipati vruću vodu, i eto ti kafe. Opipam onu spravu u kojoj prokuvavam vodu. Hladna je. Pa, dobro. Mislim, sjajno je! Neko je nameravao da mi skuva kafu! Hvala mu, iako ne znam zašto nije dovršio to kuvanje. Ali, eto mene, uključio sam ono “kuvalo”; za pola minute sedeću za računarom, i pijuckaću toplu Nes kafu, koju je neko zaboravio dovršiti.

S.V. Subotica 11 mesec 14 godina u dvadeset i prvom veku

Read Full Post »

GDE JE STJUARDESA

 

S vremena na vreme koristim avion, kao prevozno sredstvo. U vazduhu sam sat i po (Budimpešta-Štutgart), tako je do tamo, a zašto je u povratku sat i deset minuta… pojma nemam. Zaista je sjajno stići sa jednog na drugo mesto, za sat i kusur minuta, međutim… U životu biva malo drugačije, da ne kažem zahebantno, veoma zahebantno! No, da se ne pravim lud: sledi priča!

Krenem ja tako, jednog lepog jutra, iz Subotice, za Budimpeštu. Za Feriheđ (mađarski pandan našem Surčinu), na aerodrom List Ferenc (kao Nikola Tesla, u Belgrejdu). Jutro, šest sati, kolima stiže moj sestrić. Avion uzleće u deset i pedeset i pet minuta. Ima vremena, ali čekiranje počinje dva sata ranije. Dakle, negde oko devet, i naravno da tričavih dvesta kilometara možemo kolima za dva sata, ali… treba uračunati “granicu”, i ljude koji tamo rade. Jbg, ako naletiš na takvog, koji nije “dobio” od žene, mislim na čoveka koji radi na granici, mislim… jebo si ježa! Zadrži te sat-dva, možda tri, a avion odleti bez tebe, jer ko si ti? Sića! Običan putnik.

Falus lepus, onom gore. Sve je prošlo bez problema, i stigli u vazdušnu luku dobrih sat vremena ranije. Parkiranje gomila para; za sat vremena skoro petnaest evra; ali jbg, kad se putuje avionom, nek košta što košta. (Inače, ja svoja putovanja planiram najmanje šest meseci ranije, tako da se retur karta kupuje šest meseci ranije, a i imamo porodični račun kod aviokompanije i uvek sedim na istom sedištu: br 28.)

IMG_20140628_115549

Sve je išlo svojim redom, dok nas nisu ukrcali u autobus, koji vozi do aviona; dan je bio vreo, baš vreo, a autobus na suncu… čekamo putnika, koji kasni, i… stigao nakon pola sata. Avion, ko kanta (baš me ovi, iz Džermanvingsa razočarali); dva sedišta levo, dva desno, nalik gradskom prevozu u Subotici. Onda uzleteli, i sleteli na vreme, u Štutgart. Tamo treba rođaci da me dočekaju, ali oni na spratu, ja u prizemlju… Dobrih pola sata, i najzad poljupci; kako si leteo, dobro, kako si, mislim ja kako sam, pa… dobro. Odemo u garažu na ne znam koliko spratova, ubacimo kofer u kola, i mi sednemo u kola, kola krenuše; vozi najstarija kćerka moje sestre, i… vozi jedno pola sata u pogrešnom pravcu. Pa se okrene, i polagano vozi prema gradu, gde imam mnogo više rođaka, no što ih u Subotici imam. U međuvremenu, neka nesreća na autobanu, idemo deset na sat, pa deset minuta uopšte ne idemo ni na sekundu. Zastoj! Trideset i pet, četrdeset i kusur stepeni u kolima. (Mislim, jbg… čovek bi pomislio, Dojčland, dobri automobili, klima… Jok!)

Negde u pola sedam, uveče, stižemo! Sve u svemu, Subotica-Budimpešta-aerodrom, dva sata; u vazduhu – Pešta Štutgart, sat i trideset minuta; sedamdeset kilometara od Štutgarta, grad gde su moji, trebalo bi manje od sat vremena. Četiri i po sata! Sjajno! Ali život kaže dvanaest sati, jer život je ono što diktira ritam i vreme, a ne ja, ili neko drugo živo biće. Ergo, ipak nije bilo toliko dosadno da se ne setim da treba napraviti “selfi”! Selfi, koji nosi naslov “Gde je stjuardesa” Stvarno, gde je stjuardesa?

SV Subotica

Read Full Post »

БОЈКОТ

NOVINAR LOKALNOG LISTA PITA VOZAČA PUNTA DA LI PODRŽAVA BOJKOT BENZINSKIH PUMPI. OVAJ MU ODGOVORI: „NARAVNO, PODRŽAVAM!“ NOVINAR BI JOŠ NEŠTO DA PITA, NO VOZAČ GA PREKINE: „ IZVINITE, ALI SADA ŽURIM DA NAPUNIM REZERVOAR!“

DODO

Read Full Post »

DA BI SRBIJA ZARADILA JOŠ USLOVA, USLOV JE DA SE DO KRAJA SLEDEĆE NEDELJE MEDJUNARODNOJ ZAJEDNICI PREZENTIRAJU UBEDLJIVI DOKAZI DA JE SRBIJA PRE DVA MILIONA GODINA IMALA POKRAJINU NA MARSU!

DODO

Read Full Post »

IZ POVERLJIVIH IZVORA SAZNAJEMO DA SU IZVORI POSTALI NEPOVERLJIVI!

DODO

Read Full Post »

МОЋНИЦИ

KO KAŽE DA JE NAŠ NAROD NEMOĆAN I BEZ UTICAJA NA DOMAĆA DOGADJANJA! POPUT SVIH MOĆNIKA U SVETU I ONI SAMI POSTAVLJAJU PREDSEDNIKA NA ČELO DRŽAVE!

DODO

Read Full Post »

Older Posts »