Feeds:
Чланци
Коментари

Archive for март 2014

DVE KUTIJE

 

 

Petak. Obližnja trafika. Rano je popodne, a ja stojim u redu da uplatim LOTO! Ako si izmirio sve račune, kupio dovoljno hrane, imaš rezerve piva, vina, rakije i vinjaka, ako nisi planirao da za vikend izvedeš jednu pristojnu gospodju na večeru, ako nemaš autić, koji guta gorivo, onda možeš sebi dozvoliti da uplatiš LOTO, makar četiri kombinacije. Dakle, stojim u redu. Preda mnom komšinica iz susedne zgrade. Slabo je poznajem, premda sam nekada davno, davno radio s njenim mužem u Gradskoj toplani. Tamo sam proveo skromnih godinu dana, jer takvi poslovi nisu za umetničke duše, a još pride, nisam neki tip koji trpi autoritete. Komšinica uplati LOTO, potom se malo premišlja, pa uzviknu: ”Joooj, cigarete! Zvonku jedna kutija, a meni…”Devojka sa one strane pulta, strpljivo gleda u nju, a ova nastavlja: “A meni, dušo, daj dve kutije, Klasik… joooj, nadam se da će mi dve kutije biti dovoljne…” Onda se okrene prema meni, i kaže: “Šta mislite, komšija… dve će biti dovoljne?” Nasmeših se, a iako rekoh da se slabo poznajemo, ipak smo komšije. “Vidite, meni je već deset godina dovoljna jedna kutija.” kažem, a ona na brzinu: “Aha, već deset godina ne pušite!” Klimnuh glavom. Okreće se prema devojci, i onako više za sebe, promrmlja: “Verujem da će dve kutije biti dovoljne.”

 

 

AIPTEK

Nekada sam dimio ko ona dva dimnjaka u Gradskoj toplani. Na kraju sam stigao do pet kutija na dan. Jednog lepog jutra sam odlučio da prestajem sa pušenjem. Morao sam se odvići cigardima, jer želim da doživim stopedesetu. Na koncu, ono što je nuzprodukt nepušenja, jeste gubitak dileme, jedna ili dve kutije! Ništa manji izazov je pitanje koje vredi stopedeset godina života. Pre no što napustim ovaj svet, javiću vam odgovor. Do tada još ima puno vremena… pih, tek mi je pedeset i osma!

 

SV.

 

 

 

 

 

Advertisements

Read Full Post »

OSTRVO

 

Ovaj grip (prehlada), kako doš`o, tako me i napustio. Onako, podlo, iznenada, neprimetno, pod kamuflažom zdravlja, više nisam “bolestan”, ali trebam na neki način da vratim ono zdravlje od pre nedelju dana. Ne bih imao ništa protiv, i da mi se vrati ono zdravlje iz mojih dvadesetih, kada su me na jednom jadranskom ostrvu, kaplari terali da radim stvari, koje inače nikada ne bih, ali hebnem li ga, uniforma čini čuda od čoveka!

AIPTEK

Dakle, ode bolest, a ja moram u svakodnevnu šetnju, i naravno, usput pokupujem ono što kupuju i drugi, gladni ljudi. I sretnem ja tako, jednog poznanika (a znanaca imam bezbroj), i on odmah, bez pozdrava, prelazi na ono glavno, a to su izbori. Kaže da obavezno svoj glas dam njemu, jer će on znati da iskoristi ama baš svaki dobijeni glas. Kaže, „Ako me narod izabere, ma… neću im ništa! Neću im govoriti da su stoka i da su zaslužili sve što su do sada dobili od političara, iako je tako.“ I još kaže da ih neće vredjati, samo će im istinu, za jedno mesec-dva, reći u lice, i to iz tudjine. Pitam ga kako to zamišlja, a on u veoma kratkim rečenicama, poče svoje izlaganje. „Prvo,“ kaže, „ima da podignem par milijardi dolara kredita. Možda je u evrima bolje…“ Potom silni novac prebaci u neku polubanku na Kipru… I onda ga još pitam, kao šta će sa tolikim novcima. E, sad neće biti onako kao što to biva u filmovima, da tip prvo pripali pljugu, povuče koji dim, potom dune taj dim u moje lice… Ne! Pa šta onda? „Našao sam malo ostrvce u jednom od zemaljskih okeana,“ kaže on, i dodaje: “Već sam dao ponudu. Imaću svoje glavno selo na ostrvu, a braniće ga moja privatna vojska!” A šta će biti s narodom?, pitam ga. “Izem li ga,” kaže on, “odavno niko o njima ne vodi brigu, pa zašto bih ja drugačije!”

SV.

Read Full Post »

DUHOVI

 

Ne sećam se kada me je prehlada (grip?) poslednji put, punih pet dana, bacila u krevet. Naravno, šestog dana kuhinja poluprazna, mleka ni kap, a ja kafu pijem sa puno mleka. Dakle, iako rovit, dobro obučen i obuven, oko vrata debeli šal, a na glavi još deblja kapa, krenem u obližnju radnju po mleko. A tamo sretnem starog školskog druga, i on kupuje namirnice za nadolazeće dane. Nakon kupovine, ispred radnje, popričali o našoj svakodnevici, izjadali se o raznoraznim bolovima, i o sličnim stvarima.

AIPTEK

I onda mi kaže da i nadalje ima problema sa stanarima iznad njegovog stana. Deca trčkaraju iz jedne u drugu sobu, domaćica katkad usisava posle devet uveče, lupa, i ne vodi nimalo računa o stanaru ispod nje, tj o njemu. A plafon u njegovoj sobi išaran djonovima zimskih cipela, kojima je bezbroj puta, ljut i besan, gadjao zid iznad njegovog kreveta, ali bez rezultata. Tada se odlučio na štednju. Jeftina tarifa (struja) počinje od jedanaest sati uveče, i on krenuo sa kuvanjem, uključivao veš mašinu, stari aparat koji pere dva-tri sata, i pravi ogromnu galamu. Kaže da s vremena na vreme pohuje meso, a meso treba izlupati, a on ih lupa posle ponoći, pravi kolače i torte, a kreme ulupa mikserom, i tako dalje. Pa, kaže on, jednog dana zazvoni na vratima komšinica, on otvori, a ona pita zašto pravi galamu u sitnim satima. A on kaže da u poslednje vreme ne spava kući, jer noći provodi kod ljubavnice, i da galamu verovatno prave duhovi, koji su se kod njega uselili, otprilike kao i ona, u stan iznad njegovog. A komšinica, napravivši naivnu facu, pita kako se bori protiv duhova, kada nije kod ljubavnice, a ovaj na to kaže: “Pa, znate… gadjam ih zimskim cipelama!”

SV.

Read Full Post »