Reče mi jedan poznanik, da u glavnom gradu, naše lepe pokrajine, postoji jedna radio stanica, gde možemo, onako `ladno da se javimo sms porukom, i da upozorimo ostale vozače da tamo i tamo, stoji policija, sa onom spravicom međ šakama (radar, bre), i meri kojom brzinom vozimo. Ovo je deo priče, koja je stoposto istinita. No, sada sledi ono fiktivno, ali može biti dvesta od mogućih sto, takodje istinito.
“Jedva uspevam da otkucam poruku jednom rukom, jer drugom vozim auto, što mi ga ćale kupio, a kola, majke mi, besna ko “Pekićevo” besnilo! I evo, jedva izbego ove pajkane sa radarom, a stoje baš ovde, na ćošku prve sporedne ulice, ali na vreme sam sa stopedeset, smanjio na pedeset, a to vam je dozvoljena brzina, pa sam mislio, bilo bi dobro da javim ostalim vozačima da uspore, ergo ima da plate jedno pet `iljada u kešovini. Inače, kako rekoh, auto besan, a evo, prošo ovu policiju, i dajem gas do daske. Pešaci, pazite kako se šetate trotoarom, a vi na pešačkim prelazima… Jaoooo, bre! Evo, pičim sa dvesta!”
S.V. Napolju sneg, hladno je! Evo, i ja pičim dvesta na sat, pravo u krevet, a godina je dveiljade i petnaesta, mesec februar, grad Subotica, laku noć!
Dedodoflim's Blog 