Feeds:
Чланци
Коментари

Archive for јул 2014

GDE JE STJUARDESA

 

S vremena na vreme koristim avion, kao prevozno sredstvo. U vazduhu sam sat i po (Budimpešta-Štutgart), tako je do tamo, a zašto je u povratku sat i deset minuta… pojma nemam. Zaista je sjajno stići sa jednog na drugo mesto, za sat i kusur minuta, međutim… U životu biva malo drugačije, da ne kažem zahebantno, veoma zahebantno! No, da se ne pravim lud: sledi priča!

Krenem ja tako, jednog lepog jutra, iz Subotice, za Budimpeštu. Za Feriheđ (mađarski pandan našem Surčinu), na aerodrom List Ferenc (kao Nikola Tesla, u Belgrejdu). Jutro, šest sati, kolima stiže moj sestrić. Avion uzleće u deset i pedeset i pet minuta. Ima vremena, ali čekiranje počinje dva sata ranije. Dakle, negde oko devet, i naravno da tričavih dvesta kilometara možemo kolima za dva sata, ali… treba uračunati “granicu”, i ljude koji tamo rade. Jbg, ako naletiš na takvog, koji nije “dobio” od žene, mislim na čoveka koji radi na granici, mislim… jebo si ježa! Zadrži te sat-dva, možda tri, a avion odleti bez tebe, jer ko si ti? Sića! Običan putnik.

Falus lepus, onom gore. Sve je prošlo bez problema, i stigli u vazdušnu luku dobrih sat vremena ranije. Parkiranje gomila para; za sat vremena skoro petnaest evra; ali jbg, kad se putuje avionom, nek košta što košta. (Inače, ja svoja putovanja planiram najmanje šest meseci ranije, tako da se retur karta kupuje šest meseci ranije, a i imamo porodični račun kod aviokompanije i uvek sedim na istom sedištu: br 28.)

IMG_20140628_115549

Sve je išlo svojim redom, dok nas nisu ukrcali u autobus, koji vozi do aviona; dan je bio vreo, baš vreo, a autobus na suncu… čekamo putnika, koji kasni, i… stigao nakon pola sata. Avion, ko kanta (baš me ovi, iz Džermanvingsa razočarali); dva sedišta levo, dva desno, nalik gradskom prevozu u Subotici. Onda uzleteli, i sleteli na vreme, u Štutgart. Tamo treba rođaci da me dočekaju, ali oni na spratu, ja u prizemlju… Dobrih pola sata, i najzad poljupci; kako si leteo, dobro, kako si, mislim ja kako sam, pa… dobro. Odemo u garažu na ne znam koliko spratova, ubacimo kofer u kola, i mi sednemo u kola, kola krenuše; vozi najstarija kćerka moje sestre, i… vozi jedno pola sata u pogrešnom pravcu. Pa se okrene, i polagano vozi prema gradu, gde imam mnogo više rođaka, no što ih u Subotici imam. U međuvremenu, neka nesreća na autobanu, idemo deset na sat, pa deset minuta uopšte ne idemo ni na sekundu. Zastoj! Trideset i pet, četrdeset i kusur stepeni u kolima. (Mislim, jbg… čovek bi pomislio, Dojčland, dobri automobili, klima… Jok!)

Negde u pola sedam, uveče, stižemo! Sve u svemu, Subotica-Budimpešta-aerodrom, dva sata; u vazduhu – Pešta Štutgart, sat i trideset minuta; sedamdeset kilometara od Štutgarta, grad gde su moji, trebalo bi manje od sat vremena. Četiri i po sata! Sjajno! Ali život kaže dvanaest sati, jer život je ono što diktira ritam i vreme, a ne ja, ili neko drugo živo biće. Ergo, ipak nije bilo toliko dosadno da se ne setim da treba napraviti “selfi”! Selfi, koji nosi naslov “Gde je stjuardesa” Stvarno, gde je stjuardesa?

SV Subotica

Advertisements

Read Full Post »