Ma, podrazumeva se da dnevno, po pet-šest puta, odem do kuhinje, skuvam nešto za ručak, popijem čaj, ili kafu, katkad pravim tortu, pečem kolače, ili pudingom prelijem najobičniji keks… Dakle, ovoliko što se kuhinje tiče, premda kuhinja služi i za neke druge stvari, kao na primer, mentalna vežba da se ublaži zaboravnost, koja se uselila u moj stan, a ni reč mi nije rekla.
Pre neki dan, skuvam ručak, ručam, pa u sobu, pred računar, pa u drugu sobu, da dremnem sat-dva, pa ustajanje, u kupatilo na umivanje, i onda u kuhinju. Zašto? Pojma nemam; godine me naterale da na kratke staze ne upamtim ni sam početak nečega, nekmoli svesnosti nastavka tog nečega.
Napolju mrak, najzad prava jesen. Mislim da je bilo negde oko pola šest, kasno popodne. Upalim svetlo. Dižem polopac na šerpi i zurim u ostatke nepojedenog ručka. Onda bacim pogled u šolju. U šolji kašikica šećera, onaj beli prah (mlečni) i kašikica i po Nes kafe. Treba samo sipati vruću vodu, i eto ti kafe. Opipam onu spravu u kojoj prokuvavam vodu. Hladna je. Pa, dobro. Mislim, sjajno je! Neko je nameravao da mi skuva kafu! Hvala mu, iako ne znam zašto nije dovršio to kuvanje. Ali, eto mene, uključio sam ono “kuvalo”; za pola minute sedeću za računarom, i pijuckaću toplu Nes kafu, koju je neko zaboravio dovršiti.
S.V. Subotica 11 mesec 14 godina u dvadeset i prvom veku
Dedodoflim's Blog 