Toplo je. Znojim se, znoji se i komšija, a bogami i komšinica. Šta da se radi, leto je, i treba da je toplo. Ko je još čuo da u julu, ili avgustu mere minus pet; ili da u januaru bude plus 22 u hladu! Katkada (u vreme letnjih vrućina), dođe mi da kupim klima uređaj, ali… Moj prijatelj, koji ima stan preko puta, kaže da u ove vrele dana, kada aparat radi bezmalo dan i noć, onaj sat za struju otkucava nove i nove kilovate, a sledećeg meseca stiže račun, i on kao penzioner, sa smanjenom penzijom, plaća dvadesetak i kusur posto višu (veću?) cenu, tako da ja ostajem kod hladnog piva; elektrodistribucija neka nađe drugog naivca, koji pliva u parama.
Srećom, iskoristio sam intermeco, par ne toliko toplih dana da skoknem do pijace, i pokupujem voća, povrća, lubenice i još neke sitnice. Na pijaci redovno sretnem nekog starog poznanika, i jasno, popričamo malo o svemu i svačemu. Tako naiđoh na kolegu po peru, a on mi na brzaka ispriča interesantan detalj o njegovoj borbi sa velikim vrućinama. Kaže, kada je napolju trijespet i kusur, on ode u kuhinju, skuva ručak, pritom nagura temperaturu na preko četrdeset. Budući ima dvosoban stan, iz kuhinje ode u manju sobu, uključi na minut-dva kalorifer, nagura na trijespet, i naravski da je u maloj sobi mnogo svežije no u kuhinji, ali sve to traje kratko, tako da potom ide u dnevnu sobu, gde je prijatnih dvadeset osam stepeni. Sedne u fotelju, ili prilegne, i kaže, događa se da uzima ćebe i pokrije se, jer nedajbože da se u ove letnje vrućine prehladi. Ergo, ne želi čovek da komšije pomisle da je čudak!
vreli, letnji dani, Subotica, deset uveče
Dedodoflim's Blog 