DNEVNIK

Čini mi se, valjda je to bilo pre nepunih tridesetak godina, redovno sam vodio dnevnik. Onako naivno, mislio sam da će jednog lepog dana da mi posluži kao podloga (predložak) za roman, debelu knjigu, ma roman u nastavcima, da ću opasno raditi roman reku, onak`u vijugavu, reku ponornicu; sad ga imaš, sad ga nemaš, mislim roman bre! Svaki božiji dan bih nešto upisivao: “Danas marka košta toliko i toliko, sutradan je pala cena; preti nam nestašica kafe, a na dan sahrane druga Broza, jedan moj prijatelj ide preko (u Hangeri), i na granici ga pitaju, da li zna da je danas sahrana, a on jeste, zna ali nema kafe (jebiga, u sjajnoj Yugi, nema kafe, no hara samoupravljanje, socijalistička sloboda), svaka čast Joški, ali on bez kafe ne može! Pa onda, tog datuma padala kiša, a ja sa frendovima u pozorišnom klubu “Klub umetnika”! Seli za sto u jedanaest pre podne, klub napustili, valjda negde oko ponoći. Cena hleba toliko dinara, pivo toliko, meso izbegavamo, jedemo krompir i testo…”

U tim godinama furao sam sa jednom ludačom, a biti sa ludakinjom, u bilo koje vreme, nije lagana rabota; i tako, jedne lepe večeri, dok sam u kuhinji kuvao kafu, ona pronadje dnevnik, i naravno pročita mnoge stvari o njoj samoj, tako da je bilo belaja. (Mislim, jebiga! Ako u dnevnik ne upisuješ istinu, ono što misliš, ma jebo te onda dnevnik!) Bilo je gadnog belaja, jer ako se jedna ludača pravi da je normalna, ali pokušava da odglumi ljutu osobu, e… to ti je sedmi sprat bolnice, gde obitavaju ludaci kojima nema spasa; to ti je pretsoblje pakla sa toplom kupkom, peškir oko vrata, a steže ko zima oko usamljenog stabla, u najhladnijim prostranstvima sibirskim. Ok! Bilo, pa prošlo, ali dnevnik je iscepan, i ja danas nisam u prilici da se uverim, da je 86 godine, prošloga veka, i prošlog milenijuma, švapska marka koštala toliko i toliko jugoslovenskih dinara, i kojeg datuma je bilo više, ili manje lepo meni i ostalima, koje polako, ali sigurno zaboravljam, kao što zaboravljam (ili se ne mogu setiti) nekih reči, imena, značenja mnogo toga, pa su vrata od frižidera izlepljena od mnogaja papirića, sa raznoraznim upozorenjima, kao pogledaj štednjak, proveri rernu, nazovi kćerku, a njen broj je… i tako, nekako… Danas, ma baš ovog trenutka se premišljam, odlučujem se, od sutra, možda prekusutra, od sledeće nedelje, ali ako ne pre, ili kasnije, a ono jednog lepog dana, ponovo se bacam na pisanje dnevnika, i velika mi je prednost što za pratilju nemam ludaču za cepanje!

SV.

SVETLOSTI NALIK

 

 

 

Pre neki dan, bio malo napolju, da se nadišem svežeg vazduha, i da kupim neke stvari u prodavnici; i sretnem tako, onog mog poznanika, koji upražnjava nestajanje na mesec-dva, i onda prepričava dogodovštine iz Maroka, Translivanije, i sličnih egzotičnih država i mesta na našoj lepoj kugli zemaljskoj.

 

 

Kažem, zdravo, on kaže zdravo! Pitam ga kako je, on kaže dobro, i pita mene kako sam. Ja kažem dobro, ali ga ne pitam gde je bio prethodnih mesec-dva, a on takodje izbegne to pitanje. Onda ga pitam za zdravlje, a on nikada ne zaboravlja moju želju za stopedeset proživljenih godina, pa kaže: “ Da znaš, nije loše! Sutra punim pedeset i osmu godinu života (Ja mu kažem: Srećan rodjendan!). Moje želje su skromne. Biću zadovoljan ako doživim šezdesetu godinu, a sve što sledi posle toga, nemam ništa protiv. Ako bude još trideset, ili trideset i pet godina, kao dodatak, neka bude. A ako budu četiri, ili više desetleća, neću biti razočaran.”

Mislim, nema šta da se doda. Uvek sam voleo ljude, koji naziru svetlost na kraju nesigurne autostrade, koja vijuga u onoj planini, zvanoj život.

 

SV.

ISKUŠENJE

 

Tri dana sam se molio Bogu, svim bogovima; bogovima stvarnim i nestvarnim, molio sam da me bace u iskušenje. Da me stave na probu, da isprobaju na meni svoju volju, i da vide moju volju. Da! Tri dana sam se molio onom svevišnjem, onom koji obitava tamo gore, i koji nas gleda odozgora, i na koga mi dižemo glave, i za koga znamo da ga kriju gusti beli oblaci, tako nalik izduvanim vunenim ovcama. Molio sam ga da me baci u iskušenje, da mi pod noge baci silne milione, glavni zgoditak Nacionalne lutrije!

Sipao sam obećanja, kao: “Majke mi, neću brzo potrošiti! Ma, ćaleta mi, biću štedljiv, neću bacati novac, neću porazbacati šuškave novčanice. Tako mi pokojnih babe i dede, neću biti lak sa novcima, koliko sam lak na rečima; neću ih, novce naime, nemilice trošiti na žene i piće, kafane i bircuze; majke mi, neću na put oko sveta, samo da imam sedam pogodaka, i da pokupim silne milione, i biću dobar, majke mi rodjene, i ćaleta mi rodjenog… ma keve mi, kad kažem!

Jeste! Puna tri dana sam bio u pohodu na raznorazna iskušenja, ali dao sam sebi malecno vremena da mislim i o drugim, premda za iskušenje vezanim stvarima, kao na primer, dugačak red pred mojim vratima, počev od bliskih rodjaka, koji bi imali svojih zahteva i molbi u vezi novca, tako i daljnjih rodjaka, koji bi takodje imali svoje molbe i kojekakve neostvarene snove; naravno, o susedima i komšijama (odakle li bi saznali za brdo para?), o njihovim očekivanjima bi se dalo napisati valjana knjiga neodredjene debljine. Medjutim, sebi ne bih dozvolio previd mnogobrojnih političara, što bi se znalački umešali medj sve nabrojene, ali i nespomenute kreature u redu pred mojim ulaznim vratima. Tražili bi donacije i finansiranje skorih izbora za onaj cirkus pod parlamentarnim šatorom, ili šatrom, kome se kak svidja. Obećavali bi mi protuusluge, kao dobar posao u državnoj firmi, i…

No, iskušenje je iskušenje, i čovek mora izdržati puno toga. Evo, ja sinoć sreo jednu od mojih bivših žena, i pao u iskušenje, pošao s njom u iznajmljenu sobu… Ostatak ne zavredjuje prepričavanje, jer o prežvakanim stvarima ne vredi gubiti vreme. Rastali smo se kao što smo se iznenada i sreli, nakon puno godina. Danas znam da ne znam gde mi je uplaćeni tiket, za šta sam se molio, ali ću verovatno pasti u strahovito iskušenje, ako ovu moju bivšu budem video u novom, skupocenom automobilu. A ako bude drugačije, znaću da su moje molbe ostale neuslišene, i da se neko drugi, meni nepoznat čovek, molio više i bolje no što ja umem.

SV.

TRABUNJANJE

Mislim, ono… pa, dobro! Ali, šta ja znam, ipak nije u redu, jelte… ako drugi ne kažu, zašto ja da kažem? Mislim, bre… uopšte nije u redu! Ja da kažem, a ostali da ćute. Ne može! Neću, i gotovo! Iako… ne znam, možda… ali zašto ja, a ne neko drugi, mislim sve bi bilo u redu, ali ovako… mislim… neću, i gotovo! Znam ja da bi mnogi voleli da ja kažem, a oni da uživaju, da uživaju u onom, kao ja kriv, ja ovo, ja ono, i… mislim… i tako dalje. Naravno, lako je onima, koji neće da kažu, ali kad bi rekli, onda bi bilo rečeno, a ovako niko ništa ne kaže, a vreme leti!

Leti k`o prašina na vetru, ma baš kao sat koji kasni, kaska za onim što je prošlo, zove upomoć, a pomoći nema, pomoć ne postoji, mislim… I sad, ono… mogu ja ovako dalje, jedno… pet ili šest dana, možda više, i šta onda, šta onda, molim vas lepo, ma… lepotom vas molim, onako učeno, kulturno, pomalo povučeno, iz senke, tamo iza zida, neprimetno, jedva vidljivo, u stvari nevidljivo, šturo, u par reči, jednoj rečenici, eventualno na pola stranice, ili… neka bude stranica i po, molim vas lepo, i lepotom vas molim, molim vas šatrovački, na nepoznatom jeziku da vam držim pažnju, da vam pažnju pridržim levom rukom na sekundu, ili dve, možda tri… Mislim, niko neće znati, jer nikome neću reći, časna reč, majke mi i tate mi, a i rodjaka mi, onih bližih i daljnjih, suseda mi bre, jer sam se umorio kao ukinuti tramvaj na kružnom putu, i stvarno ne mogu više, jer mi je dosta, i neću više, neću! Neću da se kunem u ovo i ono. Jednostavno, ovog trenutka sam se zaustavio.

SV.

A ONO DANAS…

 

Priča se da je u početku bila tama, mrak… Mnogi kažu da je početak bio nalik gustom crnom testu, što se mesi u lebari na ćošku, a posle, pred samu ponoć, vruća lepanja, lepanja sa mašću, posoljena i prosuta mlevena a ljuta paprika po njoj. Ali, zbog mraka niko video nije… samo se pripoveda, priča o njemu, mraku naime!

I onda, kažu mnogi, kao da se u nemerljivoj daljini pojavila tačka, tačka koja je bila svetlija od mraka. Svetlija od mraka, ali to ne beše udaljeno svetlo na vrhu sveće, niti iskra na kraju fitilja, premda, kažu oni stariji i mudriji od ostatka ostalih, kažu da je ništavilo ličilo na onaj trenutak, koji prethodi ničemu! Potom je, neko iz gomile, upalio baterijsku lampu, i traka svetla presekla je mrak na dva dela. Šta je potom bilo, ne znam, jer nisam bio tamo; imao sam neka druga posla, ali i dan danas, od mnogih slušam kako prepričavaju dogadjaj, koji je prethodio ovom sranju, u kojem živimo danas.

SV.

GUSTINA RAZVODNJENE KRVI

 

U neka davna vremena, svake druge godine, porodica bi se sastajala u vinogradu očevih roditelja, mojih bake i dede. Znalo ih je biti preko dvesta; spojili bi dvadesetak i više stolova, prekrili ih snežnobelim čaršavima, postavili izbledele tanjire i posiveli escajg od aluminijuma; žene su kuvale svakojaka jela i pekle kolače i pite od jabuka, dok je muški deo vodio svesvetske debate o raznim temama, i ispijao nebrojene čaše finog vina i ljute rakije, sve iz dedinog podruma.

Čini mi se da sam punio sedmo leto svog malog života, kada mi je ćale, prilikom jednog takvog porodičnog sastanka, rekao: “Sine, u ovoj porodici, u našoj porodici, u venama naše porodice teče krv mnogih naroda i nacija ovoga sveta! Vidiš, ona tvoja tetka je udata za nemca, a onaj ujak oženio ruskinju, a onaj tamo, što se tetura pored šljive, razveo se od poljakinje, i ima troje dece s njom…”

Pričao je tako ćale, satima i satima o rodjacima čija sam imena danas već zaboravio, a i sećanja na sve i svja iščilela su iz moje sede glave. U medjuvremenu, dedin vinograd je nestao pod korovom, jer nikoga nije interesovala proizvodnja vina i rakije; članove velike porodice vetar je porazduvao po svetu, i danas niti slutim šta se sve izdogadjalo sa njima… Ne javljaju se, niti im se ja javim, jer ne znam gde se nalaze. No, kao dobar predložak za roman, dvotomnu knjigu, omanju biblioteku, katkada popijem čašu dobrog vina, i čini mi se, ili mi se pričinjava, da u čaši vidim gustinu razvodnjene krvi.

SV.

PRAŠNJAVI DANTE

 

Jednom me je ćale pitao, da li mislim da se Dante, kao mali dečak, igrao u pesku? I da li smatram da je i mali Gete igrao u pesku? I da li je i Stradivarijus, kao mali dečak, igrao u pesku? Ja sam  rekao da ne znam, nisam siguran, i da pojma nemam.  Onda je rekao da se on, kao mali dečak, igrao u pesku, ali da je glavna igra bila teranje metalne karike štapom. Deca bogatih roditelja su imala  svetloobojene karike, i izrezbarene štapove, ali i njih su vidjali kako se igraju u pesku.

I onda mi je rekao da ja sada slušam dobar radio, a on je nabavio i solidan gramofon i da na njemu mogu slušati muziku sa onih velikih, debelih ploča crne boje. Kasnije se pojavio magnetofon… Danas klinci ništa od ovih igračaka nemaju. Možda, kada bi ih imali, možda bi im bilo manje dosadno, možda. I ćale je još rekao da i igra ima svoju abecedu, i ako preskočimo neka slova, onda čitamo na način koji je neipravan, i da je zbog toga, i radi toga  Dante igrao u pesku. Možda… Možda se igrao. Možda se igrao, jer inače ne znam odakle bi se stvorila ona fina prašina na njegovoj bisti.

SV.

ALIGIJERI

Jednom je pokojni ćale pričao da mu je pokojni deda pričao, kako se njegov pra pra rodjak igrao u pesku sa Danteom!

Naravno, pojma nemam da li je priča istinita, ili lažna, ali u svakom slučaju, za mene jeste interesantna, kao i ona ćaletova beseda o odbeglom članu naše porodice, a radilo se o nekom njegovom ujaku, koji je jednog lepog dana nestao, i kasnije se pričalo da se iza imena Staljina, krije niko drugi, do njegov odbegli ujak.

No, svakako da bi ovi likovi postojali i bez ćaletovih priča. Meni je drago što mogu da sedim pored Dantea, makar se radilo o njegovoj bisti, i dok tako pijuckam kafu, razmišljam kada će biti gotov njegov profil od papira, koji će stajati na nekom od zidova stana, gde stanujem.

SV.

I SEDIM JA TAKO…

Sedim ja tako, za stolom, i pijuckam kafu. Ovaj, u prvom planu, možda ima želju da pripali cigaretu… Žao mi je, ima već desetak godina kako ne pušim.

A ko je, zapravo, ovaj… Nešto mi je poznat. Da nije pokojnom ćaletu mom, pokojni prijatelj? Nije, mislim da nije. Izgleda starije od mog ćaleta… nekoliko stotina godina. Ne liči na Getea. Siguran sam! Pa,  ko je onda ovaj tip?

SV.

A ĐES´ BIO? PA, EVO ME, TU SAM!

Znam čoveka, poznavao sam ga, valjda ću ga i nadalje poznavati, znati… Dakle, jedan moj poznanik ume, onako natenane, da nestane, i nema ga jedno izvesno vreme. Recimo, nema ga mesec, ili dva, možda tri meseca.

I onda, kada se sretnemo, jednog lepog, ili manje lepog dana, sa manje ili više sunčevih zraka, pitamo jedan drugog šta ima, i uopšte ima l´ bilo čega novog… Gde si bio? Ja bio tu i tamo, a on bio mesec-dva u Maroku, Tunisu, na nekim branama, na velikim svetskim rekama, preplivao Nil, uzduž i popreko, lovio zmajeve i izumrle lavove na tufne…

I, šta sam ono hteo da kažem? Mislim, jebiga… toliko je vremena prošlo, a da ne napišem čak ni neposlato pismo, da sam jednostavno zaboravio kako se na blog postavlja tekst! Pa, bio malo tu i tamo, Zimbabve i Tanganjika, Njunjuvambe i… ma, svejedno! Važno je da postoje neispitane destinacije; katkad je ta destinacija na sredomeđi onoga što znamo, ili smatramo da znamo.

S. V.