Feeds:
Чланци
Коментари

DVE KUTIJE

 

 

Petak. Obližnja trafika. Rano je popodne, a ja stojim u redu da uplatim LOTO! Ako si izmirio sve račune, kupio dovoljno hrane, imaš rezerve piva, vina, rakije i vinjaka, ako nisi planirao da za vikend izvedeš jednu pristojnu gospodju na večeru, ako nemaš autić, koji guta gorivo, onda možeš sebi dozvoliti da uplatiš LOTO, makar četiri kombinacije. Dakle, stojim u redu. Preda mnom komšinica iz susedne zgrade. Slabo je poznajem, premda sam nekada davno, davno radio s njenim mužem u Gradskoj toplani. Tamo sam proveo skromnih godinu dana, jer takvi poslovi nisu za umetničke duše, a još pride, nisam neki tip koji trpi autoritete. Komšinica uplati LOTO, potom se malo premišlja, pa uzviknu: ”Joooj, cigarete! Zvonku jedna kutija, a meni…”Devojka sa one strane pulta, strpljivo gleda u nju, a ova nastavlja: “A meni, dušo, daj dve kutije, Klasik… joooj, nadam se da će mi dve kutije biti dovoljne…” Onda se okrene prema meni, i kaže: “Šta mislite, komšija… dve će biti dovoljne?” Nasmeših se, a iako rekoh da se slabo poznajemo, ipak smo komšije. “Vidite, meni je već deset godina dovoljna jedna kutija.” kažem, a ona na brzinu: “Aha, već deset godina ne pušite!” Klimnuh glavom. Okreće se prema devojci, i onako više za sebe, promrmlja: “Verujem da će dve kutije biti dovoljne.”

 

 

AIPTEK

Nekada sam dimio ko ona dva dimnjaka u Gradskoj toplani. Na kraju sam stigao do pet kutija na dan. Jednog lepog jutra sam odlučio da prestajem sa pušenjem. Morao sam se odvići cigardima, jer želim da doživim stopedesetu. Na koncu, ono što je nuzprodukt nepušenja, jeste gubitak dileme, jedna ili dve kutije! Ništa manji izazov je pitanje koje vredi stopedeset godina života. Pre no što napustim ovaj svet, javiću vam odgovor. Do tada još ima puno vremena… pih, tek mi je pedeset i osma!

 

SV.

 

 

 

 

 

Advertisements

OSTRVO

 

Ovaj grip (prehlada), kako doš`o, tako me i napustio. Onako, podlo, iznenada, neprimetno, pod kamuflažom zdravlja, više nisam “bolestan”, ali trebam na neki način da vratim ono zdravlje od pre nedelju dana. Ne bih imao ništa protiv, i da mi se vrati ono zdravlje iz mojih dvadesetih, kada su me na jednom jadranskom ostrvu, kaplari terali da radim stvari, koje inače nikada ne bih, ali hebnem li ga, uniforma čini čuda od čoveka!

AIPTEK

Dakle, ode bolest, a ja moram u svakodnevnu šetnju, i naravno, usput pokupujem ono što kupuju i drugi, gladni ljudi. I sretnem ja tako, jednog poznanika (a znanaca imam bezbroj), i on odmah, bez pozdrava, prelazi na ono glavno, a to su izbori. Kaže da obavezno svoj glas dam njemu, jer će on znati da iskoristi ama baš svaki dobijeni glas. Kaže, „Ako me narod izabere, ma… neću im ništa! Neću im govoriti da su stoka i da su zaslužili sve što su do sada dobili od političara, iako je tako.“ I još kaže da ih neće vredjati, samo će im istinu, za jedno mesec-dva, reći u lice, i to iz tudjine. Pitam ga kako to zamišlja, a on u veoma kratkim rečenicama, poče svoje izlaganje. „Prvo,“ kaže, „ima da podignem par milijardi dolara kredita. Možda je u evrima bolje…“ Potom silni novac prebaci u neku polubanku na Kipru… I onda ga još pitam, kao šta će sa tolikim novcima. E, sad neće biti onako kao što to biva u filmovima, da tip prvo pripali pljugu, povuče koji dim, potom dune taj dim u moje lice… Ne! Pa šta onda? „Našao sam malo ostrvce u jednom od zemaljskih okeana,“ kaže on, i dodaje: “Već sam dao ponudu. Imaću svoje glavno selo na ostrvu, a braniće ga moja privatna vojska!” A šta će biti s narodom?, pitam ga. “Izem li ga,” kaže on, “odavno niko o njima ne vodi brigu, pa zašto bih ja drugačije!”

SV.

DUHOVI

 

Ne sećam se kada me je prehlada (grip?) poslednji put, punih pet dana, bacila u krevet. Naravno, šestog dana kuhinja poluprazna, mleka ni kap, a ja kafu pijem sa puno mleka. Dakle, iako rovit, dobro obučen i obuven, oko vrata debeli šal, a na glavi još deblja kapa, krenem u obližnju radnju po mleko. A tamo sretnem starog školskog druga, i on kupuje namirnice za nadolazeće dane. Nakon kupovine, ispred radnje, popričali o našoj svakodnevici, izjadali se o raznoraznim bolovima, i o sličnim stvarima.

AIPTEK

I onda mi kaže da i nadalje ima problema sa stanarima iznad njegovog stana. Deca trčkaraju iz jedne u drugu sobu, domaćica katkad usisava posle devet uveče, lupa, i ne vodi nimalo računa o stanaru ispod nje, tj o njemu. A plafon u njegovoj sobi išaran djonovima zimskih cipela, kojima je bezbroj puta, ljut i besan, gadjao zid iznad njegovog kreveta, ali bez rezultata. Tada se odlučio na štednju. Jeftina tarifa (struja) počinje od jedanaest sati uveče, i on krenuo sa kuvanjem, uključivao veš mašinu, stari aparat koji pere dva-tri sata, i pravi ogromnu galamu. Kaže da s vremena na vreme pohuje meso, a meso treba izlupati, a on ih lupa posle ponoći, pravi kolače i torte, a kreme ulupa mikserom, i tako dalje. Pa, kaže on, jednog dana zazvoni na vratima komšinica, on otvori, a ona pita zašto pravi galamu u sitnim satima. A on kaže da u poslednje vreme ne spava kući, jer noći provodi kod ljubavnice, i da galamu verovatno prave duhovi, koji su se kod njega uselili, otprilike kao i ona, u stan iznad njegovog. A komšinica, napravivši naivnu facu, pita kako se bori protiv duhova, kada nije kod ljubavnice, a ovaj na to kaže: “Pa, znate… gadjam ih zimskim cipelama!”

SV.

DNEVNIK

Čini mi se, valjda je to bilo pre nepunih tridesetak godina, redovno sam vodio dnevnik. Onako naivno, mislio sam da će jednog lepog dana da mi posluži kao podloga (predložak) za roman, debelu knjigu, ma roman u nastavcima, da ću opasno raditi roman reku, onak`u vijugavu, reku ponornicu; sad ga imaš, sad ga nemaš, mislim roman bre! Svaki božiji dan bih nešto upisivao: “Danas marka košta toliko i toliko, sutradan je pala cena; preti nam nestašica kafe, a na dan sahrane druga Broza, jedan moj prijatelj ide preko (u Hangeri), i na granici ga pitaju, da li zna da je danas sahrana, a on jeste, zna ali nema kafe (jebiga, u sjajnoj Yugi, nema kafe, no hara samoupravljanje, socijalistička sloboda), svaka čast Joški, ali on bez kafe ne može! Pa onda, tog datuma padala kiša, a ja sa frendovima u pozorišnom klubu “Klub umetnika”! Seli za sto u jedanaest pre podne, klub napustili, valjda negde oko ponoći. Cena hleba toliko dinara, pivo toliko, meso izbegavamo, jedemo krompir i testo…”

AIPTEK

U tim godinama furao sam sa jednom ludačom, a biti sa ludakinjom, u bilo koje vreme, nije lagana rabota; i tako, jedne lepe večeri, dok sam u kuhinji kuvao kafu, ona pronadje dnevnik, i naravno pročita mnoge stvari o njoj samoj, tako da je bilo belaja. (Mislim, jebiga! Ako u dnevnik ne upisuješ istinu, ono što misliš, ma jebo te onda dnevnik!) Bilo je gadnog belaja, jer ako se jedna ludača pravi da je normalna, ali pokušava da odglumi ljutu osobu, e… to ti je sedmi sprat bolnice, gde obitavaju ludaci kojima nema spasa; to ti je pretsoblje pakla sa toplom kupkom, peškir oko vrata, a steže ko zima oko usamljenog stabla, u najhladnijim prostranstvima sibirskim. Ok! Bilo, pa prošlo, ali dnevnik je iscepan, i ja danas nisam u prilici da se uverim, da je 86 godine, prošloga veka, i prošlog milenijuma, švapska marka koštala toliko i toliko jugoslovenskih dinara, i kojeg datuma je bilo više, ili manje lepo meni i ostalima, koje polako, ali sigurno zaboravljam, kao što zaboravljam (ili se ne mogu setiti) nekih reči, imena, značenja mnogo toga, pa su vrata od frižidera izlepljena od mnogaja papirića, sa raznoraznim upozorenjima, kao pogledaj štednjak, proveri rernu, nazovi kćerku, a njen broj je… i tako, nekako… Danas, ma baš ovog trenutka se premišljam, odlučujem se, od sutra, možda prekusutra, od sledeće nedelje, ali ako ne pre, ili kasnije, a ono jednog lepog dana, ponovo se bacam na pisanje dnevnika, i velika mi je prednost što za pratilju nemam ludaču za cepanje!

SV.

SVETLOSTI NALIK

 

 

 

Pre neki dan, bio malo napolju, da se nadišem svežeg vazduha, i da kupim neke stvari u prodavnici; i sretnem tako, onog mog poznanika, koji upražnjava nestajanje na mesec-dva, i onda prepričava dogodovštine iz Maroka, Translivanije, i sličnih egzotičnih država i mesta na našoj lepoj kugli zemaljskoj.

 

 

AIPTEK

Kažem, zdravo, on kaže zdravo! Pitam ga kako je, on kaže dobro, i pita mene kako sam. Ja kažem dobro, ali ga ne pitam gde je bio prethodnih mesec-dva, a on takodje izbegne to pitanje. Onda ga pitam za zdravlje, a on nikada ne zaboravlja moju želju za stopedeset proživljenih godina, pa kaže: “ Da znaš, nije loše! Sutra punim pedeset i osmu godinu života (Ja mu kažem: Srećan rodjendan!). Moje želje su skromne. Biću zadovoljan ako doživim šezdesetu godinu, a sve što sledi posle toga, nemam ništa protiv. Ako bude još trideset, ili trideset i pet godina, kao dodatak, neka bude. A ako budu četiri, ili više desetleća, neću biti razočaran.”

Mislim, nema šta da se doda. Uvek sam voleo ljude, koji naziru svetlost na kraju nesigurne autostrade, koja vijuga u onoj planini, zvanoj život.

 

SV.

ISKUŠENJE

 

Tri dana sam se molio Bogu, svim bogovima; bogovima stvarnim i nestvarnim, molio sam da me bace u iskušenje. Da me stave na probu, da isprobaju na meni svoju volju, i da vide moju volju. Da! Tri dana sam se molio onom svevišnjem, onom koji obitava tamo gore, i koji nas gleda odozgora, i na koga mi dižemo glave, i za koga znamo da ga kriju gusti beli oblaci, tako nalik izduvanim vunenim ovcama. Molio sam ga da me baci u iskušenje, da mi pod noge baci silne milione, glavni zgoditak Nacionalne lutrije!

Sipao sam obećanja, kao: “Majke mi, neću brzo potrošiti! Ma, ćaleta mi, biću štedljiv, neću bacati novac, neću porazbacati šuškave novčanice. Tako mi pokojnih babe i dede, neću biti lak sa novcima, koliko sam lak na rečima; neću ih, novce naime, nemilice trošiti na žene i piće, kafane i bircuze; majke mi, neću na put oko sveta, samo da imam sedam pogodaka, i da pokupim silne milione, i biću dobar, majke mi rodjene, i ćaleta mi rodjenog… ma keve mi, kad kažem!

Jeste! Puna tri dana sam bio u pohodu na raznorazna iskušenja, ali dao sam sebi malecno vremena da mislim i o drugim, premda za iskušenje vezanim stvarima, kao na primer, dugačak red pred mojim vratima, počev od bliskih rodjaka, koji bi imali svojih zahteva i molbi u vezi novca, tako i daljnjih rodjaka, koji bi takodje imali svoje molbe i kojekakve neostvarene snove; naravno, o susedima i komšijama (odakle li bi saznali za brdo para?), o njihovim očekivanjima bi se dalo napisati valjana knjiga neodredjene debljine. Medjutim, sebi ne bih dozvolio previd mnogobrojnih političara, što bi se znalački umešali medj sve nabrojene, ali i nespomenute kreature u redu pred mojim ulaznim vratima. Tražili bi donacije i finansiranje skorih izbora za onaj cirkus pod parlamentarnim šatorom, ili šatrom, kome se kak svidja. Obećavali bi mi protuusluge, kao dobar posao u državnoj firmi, i…

AIPTEK

No, iskušenje je iskušenje, i čovek mora izdržati puno toga. Evo, ja sinoć sreo jednu od mojih bivših žena, i pao u iskušenje, pošao s njom u iznajmljenu sobu… Ostatak ne zavredjuje prepričavanje, jer o prežvakanim stvarima ne vredi gubiti vreme. Rastali smo se kao što smo se iznenada i sreli, nakon puno godina. Danas znam da ne znam gde mi je uplaćeni tiket, za šta sam se molio, ali ću verovatno pasti u strahovito iskušenje, ako ovu moju bivšu budem video u novom, skupocenom automobilu. A ako bude drugačije, znaću da su moje molbe ostale neuslišene, i da se neko drugi, meni nepoznat čovek, molio više i bolje no što ja umem.

SV.

TRABUNJANJE

Mislim, ono… pa, dobro! Ali, šta ja znam, ipak nije u redu, jelte… ako drugi ne kažu, zašto ja da kažem? Mislim, bre… uopšte nije u redu! Ja da kažem, a ostali da ćute. Ne može! Neću, i gotovo! Iako… ne znam, možda… ali zašto ja, a ne neko drugi, mislim sve bi bilo u redu, ali ovako… mislim… neću, i gotovo! Znam ja da bi mnogi voleli da ja kažem, a oni da uživaju, da uživaju u onom, kao ja kriv, ja ovo, ja ono, i… mislim… i tako dalje. Naravno, lako je onima, koji neće da kažu, ali kad bi rekli, onda bi bilo rečeno, a ovako niko ništa ne kaže, a vreme leti!

AIPTEK

Leti k`o prašina na vetru, ma baš kao sat koji kasni, kaska za onim što je prošlo, zove upomoć, a pomoći nema, pomoć ne postoji, mislim… I sad, ono… mogu ja ovako dalje, jedno… pet ili šest dana, možda više, i šta onda, šta onda, molim vas lepo, ma… lepotom vas molim, onako učeno, kulturno, pomalo povučeno, iz senke, tamo iza zida, neprimetno, jedva vidljivo, u stvari nevidljivo, šturo, u par reči, jednoj rečenici, eventualno na pola stranice, ili… neka bude stranica i po, molim vas lepo, i lepotom vas molim, molim vas šatrovački, na nepoznatom jeziku da vam držim pažnju, da vam pažnju pridržim levom rukom na sekundu, ili dve, možda tri… Mislim, niko neće znati, jer nikome neću reći, časna reč, majke mi i tate mi, a i rodjaka mi, onih bližih i daljnjih, suseda mi bre, jer sam se umorio kao ukinuti tramvaj na kružnom putu, i stvarno ne mogu više, jer mi je dosta, i neću više, neću! Neću da se kunem u ovo i ono. Jednostavno, ovog trenutka sam se zaustavio.

SV.